Улицом шарварских жртава


улицаНа уласку у родно место, са леве стране из правца Бачке Тополе према Сомбору сачекале су ме брезе. А иза њих на широком пољу, споменицима обележеном, сви моји најрођенији. Заједно са њима у миру и тишини на истој адреси су ми рођаци, комшије, кумови, пријатељи. Они су остали ту, у Бачку земљу су посејани. Од њих сам „пелцер ухватио“.

. Саплеменици који су своје животе укалкулисали у цену онога у чему ми данас живимо. У цену слободе! „Краљева стајаћа војска“, како су се некада са поносом називали, после онога, Великога рата који их је довео на север Бачке. Солунски добровољци, „американски“ и „руски“ и њихови потомци, у времену које је након Великог наступило регрутовани су за ратове којима, нажалост, нисмо оскудевали.

На мртвој стражи, дочекују и испраћају путнике намернике и оно народа што је преостало иза њих да живи овде. Плодна Бачка равница у коју су „посејани“ је била награда за сав онај терет који су поднели „са вером у Бога за Краља и Отаџбину“, за своју земљу, за Србију, потоњу Краљевину Југославију. Једну племениту и велику идеју која је требала да уједини све јужно словенске народе под једну „капу“. Колико су јужни словени били спремни да је спроведу у дело, то се данас осети.

Чини се да је нисмо били дорасли, сви скупа, без обзира на конфесију и Бога коме се молимо. Слобода која је уследила након величанствене победе, некима је послужила као предах и била увод за једно од најружнијих раздобља у историји човечанства, које је уследило двадесетак година доциније. Док су је они, који су искрварили за њу, исувише лако и неозбиљно схватили. Без много калкулација су простодушно раширили руке и пригрлили у загрљај браћу своју и све оне које су затекли на овом подручју. Да се живи у миру, да се ради и ствара, била им је основна идеја.

Океан су препловили и из далеких Сједињених Америчких Држава дошли у помоћ браћи на Солун, где се тих славних месеци 1918. године водио одсудан бој за слободу народа читаве Европе. Ради истине ваља рећи и да су се многи, који су били присилно мобилисани са друге стране, у аустро-угарској армији, па послани на руски фронт, брже – боље „предавали“ браћи Русима, са јасном идејом и мишљу, да не пуцају на своју словенску браћу и да помогну мајку Србију која је крвавила и у њих полагала све своје наде за повратак кући. Једни и други су се обрели у Грчкој.

Пробој солунског фронта је била битка у којој је стегоноша била мала Србија, протерана са кућног прага, Србија која никада није губила наду и веру у себе и своје људе. Златним словима су се Срби крајем друге деценије двадесетог века уткали у слободарску историју човечанства. Слобода је коначно освојена, ваљало је живети и уживати у њој.

Након ослобођења и присаједињења Војводине, 24. и 25. новембра 1918. матици Србији, наступио је период мира у коме су ислужени ратници, чика Перини добровољци, одложили наоружање и прихватили се пољопривредних алатљика и кренули да обрађују земљу. Много издашнију и плоднију од оне у завичају у кршевитој Лици, Далмацији, Црној Гори, Херцеговини, Босанској Крајини…

10255976_871007712925446_1237582288_n

На додељеним лединама и пустарама су изградили насеља. Уместо кукуруза, жита и сунцокрета ницале су редом куће и села. Бачки Соколац, Горња Рогатица, Каркатур (Мићуново) , Ново Село код Фекетића (Селиште) , Радивојевићево (Вишњевац) , Средњи Салаши, Томиславци, Хаџићево (Нови Жедник), Карађорђево, Липар, Ветерник, Мишићево, Алекса Шантић, Степановићево, Сириг, Танкосићево, Липар (Кулски Соколац) , Душаново, Васиљево, Велебит, Зимонић, Његушево, Светићево, Рата, Растина, Кочићево… само су нека од новонасталих насеобина ратника-сељака. Радили су и рађали децу, од комшија су се учили ратарском занату, на „бачки начин“, плодна црница је знала тај труд да награди.

Године од њиховог доласка на ове просторе су се низале. Двадесете, тридесете и све је било у најбољем реду док се није начела пета деценија прошлог века. Силе зла које су већ једном (чинило се заувек) биле зауздане, поново су се повампириле у фашиситичком руху. Други светски рат је увелико куцао на врата Краљевине Југославије.

Невољна и неспремна за толику силу која је на њу ударила Југославија бива поражена у „априлском рату“ за седамнаест дана. За поразом на бојном пољу (?) је уследила капитулација, коју је пратила окупација и парчање територија пређашње државе. Последице тог комадања Југославије и насилно припајање новонасталим творевинама које су запоселе почившу Краљевину Југославију највише је осетио народ који је у предходном, Великом (испоставиће се Првом светском) рату највише дао за стварање исте.

Милиони жртава које је поднео и сав ужас које је један народ преживео од 1914. до 1918. године испоставило се да су били тек најава новог и још страшнијег страдања у првој половини двадесетог века. Зло које се надвило над Бачком имало је „свој план“ за насељенике, колонисте, солунске добровољце и њихове породице. Нова адреса „становања“ им је била злогласни логор Шарвар – Тврђава од блата. Или „Мађарски краљевски логор за интернирање“, како је гласио званичан назив.

„Сва она лица српске, босанске, црногорске итд. те циганске народности, надаље Јевреји, који пре 31. октобра 1918. године нису имали општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј усељеници или колоности дужни су напустити подручје Државе у року од три дана почевши од 29 – ог овог месеца од 0 сати.

На исељење оавезни могу понети – осим драгоцености- оне непокретности које могу са собом понети, надаље толико готовог новца колико је за покриће најнужнијих издатака насталих исељењем потребно. Сваки је исељеник дужан се држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице за један дан напустити…

Оне који својој горњој дужности из ма ког разлога не удовоље, одстранићу својом брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, а поред других казни, и овом наредбом осигуране подобности…“

Овако је гласила наредба „Оглас“ генерала Хенрика Верта, начелника мађарског краљевског генералштаба. Није им много требало, да они који су наредбу издали, поступе по наређењу. Њоме су обухваћени сви становници Бачке које нису били завичајни на дан 31. 10. 1918. и свима им је одузета аграрна земља, добровољачке парцеле, док им је остала имовина на различите начине попљачкана и развучена. У њихове куће окупациона власт усељава Чангове, доведене из Трансилваније и Буковине.

10264555_871007709592113_1846220077_n

Вермахт је забранио даље примање народа у своју зону окупације, у централну Србију, која је већ била преплављена избеглицама које су се слиле у њу, тражећи спас испред усташког ножа и непријатељских рафала са простора целе Југославије.

Новонастала ситуација је захтевала ново решење „добровољачког питања“ у Бачкој. И решили су да се реше солунских добровољаца и њихових потомака. За ту намену су по Мађарској отворили логоре, сабирне центре за интернирце. Један од логора је био шарварски. Са жандармеријом нове окупационе власти су упадале у ове добровољачка места и домове већ од средине априла месеца 1941. Преплашени народ су потрпали у марвене железничке вагоне и возом их пребацивали на дестинацију где се решавало „добровољачко питање“.

Један део народа је неко време боравио у Новом Саду, у логору Југовићево, одакле је средином јуна 1941. упућиван у Мађарску. Доласком у „Тврђаву од блата“ схватили су да одавде неће скоро изаћи, бар не пре ослобођења и не живи сигурно. Логор, бивша фабрика био је прилагођен за дужи, испоставиће се вишегодишњи боравак веће групе људи. О томе, како се живело и умирало у Шарвару насписане су књиге и постоје још увек живи сведоци тих времена. Оно што не постоји, а шта за циљ има овај текст, јесте Улица Шарварски жртава.

Ратни вихор и тежак живот у логору, изгладњивање, прислини рад и свако друго понижавање људи, жена и деце од стране других људских бића, само ради тога јер су различите вере и нације, однео је много невиних живота. „Лицем к’ лицу, не види се лице, одмакни се све ћеш јасније видети“ , рече неко. Да ли је 73. године од интернирања (затварања) људи у логор и 69. од ослобађања преживелих из истог довољна дистанца да се боље сагледају ствари из назначеног временског периода?

Да ли ми данас имамо снаге и смелости да из пијетета према страдалницима, а за наук савременицима, макар једну улицу у неком од наведених „добровољачких“ села назовемо Улицом Шарварских жртава?

Вечни покој и слава страдалницима.

 

Слободан Јовановић

Advertisements

One thought on “Улицом шарварских жртава”

  1. Nazalost ovaj logor je potpuno zaboravljen od strane drzave,Niko ga ni ne spominje sem nas potomaka i jos poneki prezivelih.Kao da tamo nisu grobovi nasih najmilijih,rodbine,komsija,prijatelja.A mnogo ih je,mnogo grobova.Sramota.Treba posetiti i videti gde su nasi doziveli velike strahote.Sarvar je jedna velika grobnica.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s